Sve češće se susrećem da ljudima privatno, a onda i u praksi s klijentima koji su pročitali mnogo psiholoških knjiga, knjiga iz samopomoći, neki su čak prošli ili su u toku psihoterapeutske edukacije, sve im je racionalno jasno, ali dolaze s pitanjem:
Zbog čega se i dalje osećam zaglavljeno i “loše”?
Informacije, kognitivne spoznaje i osvešćivanje nam definitivno pomaže.
Bez osvešćivanja i racionalnog razumevanja zbog čega se ponašamo na određeni način, zbog čega smo u određenim situacijama iznova i zbog čega se osećamo na određeni način, nije moguće postići promenu.
Međutim da li je moguće da nam od toliko informacija, osvešćivanja i znanja postaje sve gore i zbog čega se to dešava?
Intelektualizacija je psihološki mehanizam odbrane koji osoba koristi kako bi izbegla suočavanje s neprijatnim emocijama, tako što se isključivo fokusira na logiku i na činjenice.
Intelektualizaciju koriste mnogi ljudi u toku svog rada na sebi i često tokom tijekom terapijskog procesa, potpuno nesvesno izbegavajući da osete svoje emocije.
Emocije je potrebno osetiti telesno.
Ne misliti o njima, analizirati ih i racionalno nalaziti razloge zašto ih osećamo.
Već isprocesuirati, doživeti i proživeti u obliku telesnih senzacija.
U radu na sebi dotaknemo tačku u kojoj dovoljno racionalno razumemo zašto se osećamo kako se osećamo, šta znači emocija koju osećamo, na koji način je to povezano sa našim odrastanjem i šta je izazvalo okidač (triger) zbog kojeg su povređenost, tuga, bes, usamljenost ili neka druga emocija isplivale.
Znamo da prepoznamo svoja uverenja, svoje psihološke šeme, životne scenarije, rane odluke iz odrastanja i automatske misli.
Jasno nam je da je u pitanju strah od napuštanja, perfekcionizam, da je očeva emocionalna neprisutnost kreirala naš šablom biranja na emocionalne nedostupne partnere.
Sve znamo i sve nam je jasno. Međutim iako racionalno razumemo, neke stvari se i dalje ne menjaju.I pitamo se zašto?
Zato što smo na mentalnom nivou, svesni smo svega kognitivno i ostajemo zaključani u umu. Svesni smo priče koja postoji, ali nismo se spustili na nivo tela, kako bismo osetili i doživeli emociju koju osećamo – kako bismo oslobodili energiju iz tela.
Iako možemo da prepoznamo obrasce ponašanja, misli koje utiču na naše emocionalno stanje i uverenja i analiziramo ih – ne znači i da smo osetili svoje emocije. Da smo ih osetili u obliku senzacija u našem telu.
Kada počnemo da radimo na sebi osetimo ogromno olakšanje onda kada dođemo do “klikova” i kognitivnog povezivanja zašto se nešto dešava. Bez ovog koraka nemoguće je ići dublje i to je tačka bez koje ne možemo.
Ali često se dogodi da se zaglavimo upravu na ovom mestu. Sve nam je jasno, ali um i telo nisu jedan isti sistem. Trauma je doživljaj koji nastaje u telu i na nivou nervnog sistema.
Moguće je isceliti i dodirnuti putem tela, senzacija i emocija. Proživljavanjem emocija koje jednom nismo mogli.
Proces osećanja svojih emocija nije nimalo lak i jednostavan. Pogotovo ukoliko smo doživeli relacionu traumu, kompleksnu traumu, godinama zabranjivali sebi da osećamo određene emocije zato što nam je jednom neko zabranio i naučili da se nosimo sa svojim neprijatnim emocijama kroz razne destruktivne načine.
Zato što trauma i nastaje putem doživljaja određenog iskustva koje je za nas nebezbedno, ugrožavajuće, preplavljujuće i sa kojim ne možemo da se nosimo. Sva osećanja od kojih se odsečemo (disociramo) su za nas jednom, dok smo bili deca i nismo imali kapacitet da procesuiramo emocije, bila su previše. Nije bilo sigurnosti, bezbednog mesta, podrške odrasle osobe i regulisanog nervnog sistema koji bi uticao da našu regulaciju u momentu nastanka traume.
Moguće je da smo se sa traumom naučili nositi koristeći svoj intelekt da razumemo zašto se određene stvari dešavaju. Pored same intelektualizacije čak i racionalizaciju koja je mehanizam odbrane koji služi pronalaženju racionalnih opravdanja za neprihvatljive postupke.
Primećujem da klijenti koriste racionalizaciju time što govore da potpuno razumeju svoje roditelje i zbog čega su se ponašali na određeni način.
“Nisu oni krivi zato što su i oni imali loše detinjstvo.”
Objektivno i racionalno to jeste istina međutim ono što je važno da znamo je da EMPATIJA NE BRIŠE NITI UKLANJA BOL. Klijenti koriste ovaj mehanizam kako bi izbegli da se suoče sa svojim bolnim osećanjima, da isprocesuiraju svoje emocije i da odtuguju svoje odrastanje ili gubitak – taj korak je nemoguće preskočiti.
Uglavnom se tada javi šteta od razumevanja koja se manifestuje kroz anksioznost.
Osoba se suočava sa konfliktom između jednog dela svoje ličnosti koji razume zbog čega je nastala trauma, zbog čega roditelji bili odsutni ili su je zanemarivali i drugog dela njene ličnosti koji se oseća besno, ljuto i koji prezire roditelje zbog toga.
To prouzrukuje anksioznost zato što osoba percipira svoja osećanja ljutnje, besa i prezire kao neprihvatljiva i potiskuje ih, verujući da bi trebalo da se oseća drugačije i da bi trebalo da razume” ili čak “oprosti”.
Osvešćivanjem toga ono nam je potrebno da se osetimo sigurno i bezbedno, kako bismo mogli da zakoračimo ka osećanju neprijatnih senzacija u našem telu.
Kako bismo malo proširili svoj kapacitet da budemo u sebi – u telu i povećali nivo naše toleracije na neprijatnost i frustraciju. Makar to bilo na par sekundi ili minut.
Praksa osećanja svojih emocija i somatskog povezivanja sa sobom je dugotrajan proces, za koji nam je u početku istinski potrebno da nam neko pomogne. Da nas neko vodi i da nam neko drži prostor u toku ovog procesa. Taj neko je važno da poseduje znanje, iskustvo, sposobnosti i kapacitet u somatskoj oblasti. Soma je telo.
Istovremeno osećati svoja osećanja ne znači daviti se u njima. Ne znači valjati se u svojim emocijama i prepustiti se da proces traje nezaustavljivo. Nijansa između osetiti emociju i valjati se u njoj je ponekad veoma tanka i dolazi iskustveno sopstvenim procesom.
Ponekad iz zavisnosti od određnog neprijatnog i negativnog emocionalnog stanja, mi možemo produbljivati neprijatne emocije i nesvesno se držati za njih iako to nije ono što nam je potrebno kako bismo razrešili problem. Neprijatne emocije mogu biti adiktivne i možemo sebe držati u njima ukoliko imamo skrivenu dobrobit i korist od njih, koje nismo svesni ili ne želimo sebi da priznamo.
Da sumiramo:
Osetiti svoje emocije ne znaci potiskivati, poricati, negirati i odbacivati ih.
Ne znači isključivo ih analizirati i intelektualizovati ih.
Ne znači osećati ih onda zauvek, biti zaglavljen i daviti se u njima.
Ne znači osuđivati sebe i svoje emocije, sramotiti sebe zbog osećanja određene emocije.
Ne znači samo i isključivo pričati + razmišljati o njima.
Ne znači da nas one definišu kao osobu i da ukoliko ih osetimo to znači da su one ultimativna istina.
Ne znači da će nas one zaustaviti smeru naših ciljeva samo zato što su u momentu intenzivne i snažne.
Ne znači biti prisutan sa njima samo kako bi one prošle i nestale već zato što nam je stalo do toga kako se osećamo.
Ne znači naterati ih da nestanu i da što pre prođu zato što imamo nizak nivo tolerancije na neprijatnost.
Ne znači uvek razumeti svaku emociju i znati tačan razlog zbog koje je osećamo.
Na mom instagram profilu (@andrijax) možete da pronađete sadržaj u reelsu o načinima kako možemo da procesuiramo svoje emocije, kako da ih osetimo, kako da regulišemo svoj nervni sistem + u istaknutim pričama (highlights) i na youtube kanalu.
Postoje koraci koji nas vode ka kreiranju bezbednog prostora da osetimo svoje emocije i koje ukoliko dozvolimo sebi da isprobamo praktično, približićemo se našim osećanjima.
Razan praktičan sadržaj sa alatima u vezi ove teme ću vam tek snimiti.
Stay tuned.
Andriju pratim neko vrijeme na instagramu i njegove objave su od velike vrijednosti onima koji su spremni raditi na sebi. Ovaj tekst, nad svakom rečenicom se možeš zamisliti. Suosjećam, jer ovako konkretno o traumi i radu na razumijevanju i prorađivanju emocija može govoriti samo onaj koji je dosta toga proživio. Samo nastavite!
Andrija je nesto najlepse sto mi se desilo, i to potvrdjuje moj dugotrajan, temeljan, dubok i opet tako nezan rad sa njim. Svaka preporuka. S